Objavljeno dana

Moto GP je Markesova ‘zemlja’

Mnogo puta nam se prethodnih godina desilo da za sezonu koja se upravo završila kažemo da je bila najbolja čiji smo bili svedoci. I to je prava lepota Moto GP šampionata, zato što taman kada mislimo da ne bude bolje, usledi iznenađenje.

Iako se Mark Markes praktično prošetao do sedme titule, pošto niko od rivala nije mogao da ga isprati već posle nekoliko nedelja, uzbuđenja nije manjkalo. Osim za trku ili dve, pred sam start je bilo teško predvideti ko će se naći na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Te dve su, pogađate, Ostin i Sahsenring, gde je trijumf po pravilu rezervisan za sada već sedmostrukog svetskog šampiona.

Vremenski uslovi su možda i više nego ikada ranije uticali na dešavanja na stazi, pa smo tako umesto 19 trka imali jednu manje, a sama završnica šampionata je protekla u znaku padavina. Od nekih vozača smo morali da se oprostimo jer mesta za njih u šampionatu više nema, a isto tako je izvesno da je ova sezona mnoge navela da se zapitaju u kojem smeru idu, pravom ili ne. Ali, idemo jedno po jedno…

Vozač godine – Mark Markes

Do trenutka kada je osvojio svoju petu titulu u kraljevskoj klasi, a sedmu u karijeri, Markes jeste napravio veliki broj grešaka, ali srećom po njega većinu na treninzima. Na trkama je imao dve, u Argentini i Muđelu, što ga je koštalo bodova, ali je prvo odustajanje zabeležio tek na Velikoj nagradi Australije, i to ne svojom krivicom, kada ga je otpozadi udario Žoan Zarko. Bilo je to nedelju dana posle Motegija, kada je prešao ’sedmi nivo’, a na kraju nije stigao do cilja ni na zatvaranju sezone u Valensiji, samo što je tada uveliko sve bilo rešeno.

Mladi Španac je na prvih 15 trka, kada se izuzmu te dve na kojima je ostao bez bodova, upisao 13 podijuma, a osam puta je kao prvoplasirani prošao kroz cilj. Već posle njegovog niza trijumfa u Ostinu, Heresu i Le Manu svima je bilo jasno da pravo čudo mora da se desi da bi ga neko sprečio da osvoji titulu. I to čudo je izostalo, koliko zbog njegove dominacije, koliko jer njegovi rivali nijednog trenutka nisu bili ni blizu nivoa na kojem je on.

Njegova brzina nijednog trenutka nije dovedena u pitanje, što je više bilo do njega nego do same Honde. Jer, kada se pogledaju rezultati vozača koji takođe imaju fabrički model RC213V jasno je da je malo toga do samog motocikla. Markes je taj koji je na savršen način ovladao Hondom, a u prilog tome ide broj od devet pobeda i ukupno 14 podijuma ove sezone, dok su njegov timski kolega Dani Pedrosa i Kal Kračlou iz LCR Honde upisali ukupno tri pobednička postolja zajedno. Treba naglasiti i da je sva tri ostvario britanski motociklista.

Ono što još više treba da zabrine njegove rivale je to što je ta sedma titula možda i najvrednija u Markesovoj karijeri. Prošle godine je bio izazivan do samog finiša, očekivalo se da će njegovi rivali predvođeni Andreom Doviciozom biti željni osvete, to su i bili, ali očigledno nedovoljno pripremljeni da istinski izazovu Markesa. Dukati je imao motocikl za to, ali ne i vozača koji psihički može da parira mladom Špancu, dok je Jamaha potpuno posustala. Ova sezona je za sve osim Honde bila glasan alarm, a da li ih je trgla saznaćemo za četiri meseca…

Junak godine – Horhe Lorenco

Mnogi su ga otpisali. On je i sâm sebe otpisao. I baš kada se više niko nije nadao, usledilo je iznenađenje – Horhe Lorenco je naučio da pobeđuje na Dukatiju. Put do toga je potrajao, mnogo više nego što se bilo ko nadao, mnogi su ga poredili sa periodom koji je Valentino Rosi proveo u italijanskom timu, ali su taj motocikl koji je na raspolaganju imao ’Doktor’ i Lorencov bili kao nebo i zemlja. Pre šest godina Dukati nije imao motor ni za podijume, a sada je to već motocikl koji je Doviciozu omogućio da se bori za titulu sa Markesom prošle godine.

Petostruki svetski šampion je znao da ga čeka veliki izazov kada je posle devet godina napustio Jamahu i prešao u Dukati. Samo što niko nije mogao da pretpostavi da će se toliko mučiti, posebno dok se njegov timski kolega bori za titulu. I to Doviciozo, protiv kojeg je u duelima tokom cele karijere bio bolji. Najbolji rezultat prošle godine bilo mu je drugo mesto na Velikoj nagradi Malezije, a samo još dva puta se našao na pobedničkom postolju.

Usledio je izuzetno težak početak ovogodišnjeg šampionata, pošto je na prve četiri trke osvojio samo šest bodova. U Le Manu je bio šesti, a sâm je priznao da je tada počeo da sumnja u sebe i čak pomišlja na povlačenje. Bivao je izuzetno iscrpljen posle svakog izlaska na stazu, a kao glavni razlog za to navodio je položaj rezervoara za gorivo. Kada je to promenjeno sve kockice su se poklopile i Lorenco je postao onaj stari, a potvrda je stigla prvo u Muđelu, a potom i na „Katalunji“.

Tada je već bilo kasno da bi se ozbiljnije borio za titulu, ali je uspeo da se ponovo nađe na najvišem stepeniku pobedničkog postolja na „Red Bul ringu“, pre niza problema. Prvo je u padu u Aragonu zaradio prelom članka, zatim je u Tajlandu povredio i ruku, zbog čega je propustio tu trku, ali i one u Japanu i Maleziji. Vratio se na stazu u Valensiji, gde nije mogao bolje od 12. pozicije i tako se oprostio od Dukatija. A tog dela ćemo se dotaći u sledećoj kategoriji.

Gubitnik godine – opet Horhe Lorenco, ali i Dukati

Kako je Lorenco i junak i gubitnik? Jednostavno, počeo je da pobeđuje na Dukatiju, ali prekasno. U Le Manu je shvatio da ga italijanski tim neće zadržati, pošto do tog trenutka ništa nije moglo da ukaže na to da će se situacija u kojoj je promeniti. Ljudi u Dukatiju su poznati po tome da nemaju strpljenja, a za Lorenca ga nisu imali možda i više nego za bilo kog drugog.

Ali, kada pomislimo da je to tim koji je pustio Kejsija Stonera da ode, zašto bi bilo čudno što je to isto učinio Lorencu? Španski motociklista je i te kako zaslužan za razvoj modela Dezmosediči, a od toga nije imao koristi samo on, već i Doviciozo. Opet, toga niko u timu nije bio svestan do Lorencove pobede u Muđelu, što je na mnogo načina tužno.

Isto kao je slučaj bio sa Rosijem ranije, tako i ovoga puta sa Lorencom, kao da ljudi koji rade u tom Dukatiju nisu bili svesni da je Dezmosediči specifičan motor. Kao da nisu svesni da je Stoner jedini koji je znao da vozi Dukati, a da je Doviciozu bilo potrebno pet godina da se navikne, a od Lorenca su očekivali čudo. Na kraju im italijanski motociklista nije doneo dugo željenu titulu, a ostali su bez petostrukog svetskog šampiona, koji je utočište našao u Hondi.

S druge strane, Lorenco je ostao bez šanse da pokuša da osvoji titulu kao vozač Dukatija, a ova sezona uprkos usponima i padovima ukazuje da ima materijal za to. I to sve jasno pokazuje da nema većih gubitnika ove godine od njih, a moguće je da će posledice te odluke u italijanskom timu osećati još dugo.

Iznenađenje godine – Aleks Rins

Debitanska sezona u kraljevskoj klasi bila je izuzetno teška za Aleksa Rinsa, a ni sam verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka ove godine. Zbog preloma zgloba ruke propustio je pet trka prošle godine, pa je kasnio sa prilagođavanjem na najjaču kategoriju, ali je kako je vreme odmicalo postepeno napredovao. Najbolji rezultat bilo mu je četvrto mesto na zatvaranju šampionata u Valensiji, što je nagovestilo bolje plasmane dogodine.